Koliko si puta obecavao meni
njoj il pak nekoj trecoj da ces
bit samo moj,njen ili neke trece.

Koliko puta, sam samu sebe zapitala
zasto te zavolje dragi moj,zasto i zbog
koga tolika suza da im neznam ni broj.

Zasto i zbog koga,neznam cak ni odgovr
,al samo jedno znam da sam te istinski
voljela,i nikad ni ucemu razocarala.

Dosao je i taj dan,kad sam ti tuzna srca
morala saopstit da vise nisi moj,nego njen
da dragi moj *njen,jer ona te ceka i kreni sad njoj*

hende63

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...
Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...
I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...
2.
Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...
Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.
Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.
Samo se pitam tiho
dok niti Å¡araju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?
3.
Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...
Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.
I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam Å¡to iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...
Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?
4.
Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
Å¡to se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo Å¡to Å¡aljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono Å¡to imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...
Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...
I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

Ništa se slučajno
ne događa
Odavno je pisana
moja i tvoja pustolovina
u pijesku pustinje
koja vječito
od vjetra strahuje
I mi se uzalud molimo vojskama
što harače travnjake
u zatonu




Ti misliš
da su noću sve ptice uprogonstvu
Ali ja znam
čitava jata stražare
za moje i tvoje staze
na obronku
Jer je tako
Pisano